Ja,kanarinci boje i pesme,ptice pevačice i hibridi
Davne 1990 godine,sa mojih 15 godina,na poziv moga prijatelja Miloša Golubovića sina čuvenog Tome Goluba iz Šumarica(Kragujevac),dolazim u prvi kontakt sa pticama pevačicama uopšte.
Naime...Miloš me je pozvao da idem sa njim i njegovim ocem da "hvatamo" ptice!?
Niti sam ja znao šta to znači,a još manje kako se to "hvata"...
Sećam se dobro,rekao mi je gde uveče da dođem,koja livada...ajde pođem ja sutradan u neko doba pre podne da ih nađem,ne znajući tačan put probijao sam se kroz neko siblje,pa preko nekog potočića,dok nisam izbio na proplanak,neka livada pod malim nagibom,požnjevena pšenica i neko poveće drvo na međi sa drugom parcelom.
Ko da je juče bilo...
Ugledam oca i sina,Tomu i Miloša kako trče,još sam bio daleko,pa ne vidim da li beže od nečeg ili trče ka nečemu.Kad sam došao bliže,vidim nekakvo drvo sa krošnjom,pobodeno u zemlju i njih dvojicu kako mlataraju rukama da nešto skinu sa istog.Kad su se vratili do "busije" gde sam ih čekao videvši da su tu njihove stvari,u rukama su nosili neke šarene ptičice,nekoliko komada i počeli da im mažu krila i noge sa nekim uljem,skidajući(posle saznadoh) lepak na koji su se zalepile.Prvi put tada..saznajem da su to štiglici i da se drže u kavezima radi pesme.
Kasnije kada smo stigli njihovoj kući,Miloš mi poklanja dve ptice,ali da donesem kavez...
Odakle mi kavez?Otac mi je stolar,malo sam znao sa drvetom,pa nabrzinu sklepam nekakvu gradjevinu,od jedno 15x15 cm,sa nekakvom žicom,gde je i svraka mogla da promoli glavu,a kamoli štiglic da ne izađe.Kada sam odneo i kada su videli tu skalameriju,dadoše mi neki kavez da ih smestim i malo hrane dok ne kupim.
Par dana gledanja u lepotu boja,prvi put sam video da tako nešto postoji,možda će izgledati drugima u smislu-gde si rastao?-ali do tada nisam imao kontakata sa takvim stvarima.
I ušlo mi pero u uvo,tako se kaže valjda....
Odlazeći kod Golubovića upoznavao sam i ostale vrste ptica,cezlane,činkavce,aniflane,kringlove,imali su ih porilično i svo to šarenilo me još više zainteresovalo te sam polako nabavljao kaveze i dobijao ptice od njih...a dobijao sam i kaveze,moram iskreno da napisem,uvukli su me u taj svet.Kao kad latentnom narkomanu date drogu besplatno,posle dolazi sam da kupuje.
U početku sam ih držao kod mene u sobi,naravno bilo je negodovanja roditelja,najviše zbog prosutog semena po policama za knjige,gde su kavezi stajali.
Vremenom su i oni prihvatili tu moju "zanimaciju",ali je uvek bilo komentara,najviše majke,otac je lovac,pa je imao razumevanja.
I tako sam već sve češće sa Milošem odlazio u "hvatanje",obično ujutro rano,pre svitanja,oko 5h on dodje do mene,gadja kamenčićima po prozoru moje sobe na spratu da me probudi,pa biciklama,na koje su zakačene velike kartonske kutije gde su se nalazili kavezi sa "lokerima"(ranije uhvaćenim pticama,već raspevanim,a koje dozivaju ove ostale koje preleću u okolini mesta gde smo postavili "lajbok").
"Lajbok"-ne znam ni danas zašto se tako zove drvo,odsečeno u obližnjem šumarku,obišno bagremovo ili hrastovo,visine 2-3 metra na koje će ptice sletati i na čije vrhove su "tulajkama" zakačeni lepljivi drveni prutići,prethodno premazani lepkom za pacove ili "lajmom",kako se ko snadje i ima.
"Tulajka" - 4-5cm dugačko parče nekog u sredini šupljeg drveta,zove,"žešlje",hrizanteme(po meni najbolje ima najmekšu srž,a i imam je puno u dvorištu),i služi kao nastavak ili veza izmedju odsečenog drveta za hvatanje("lajboka"),njegovih vrhova i naših lepljivih šipki,da stoje vertikalno i čvrsto na "lajboku".
"Lajm" - lepak za hvatanje,pravi se od imele ili topljenjem i kuvanjem hiruških rukavica.Lično ga nisam pravio,godinama sam kupovao kod Vuleta Ćele iz naselja Kolonija,ili sam koristio lepak za pacove.
Bilo je tu smrzavanja ruku,pogotovu zimi u 5-6 ujutru kad traba na licu mesta da se premažu šipke lepkom,a on se stegao u onoj koži u kome se obično drži namotan zajedno sa šipkama.I onda čučimo tu negde u blizini,kao sakriveni,a prsti na nogama i rukama otpadaju od mraza.Pa kad "padne" neka ptica jedva je skinemo sa lepka zbog promrzlina.
I tako svake zime.
Bilo je ranije puno ptica,imala je jedan livada u mom komšiluku,sada je sve to naseljeno,a na livadi je uvek sađen suncokret il pšenica,kako koje godine.Na njoj svake jeseni po tek požnjevenim usevima jata raznih vrsta ptica,štiglica,severnih zeba,običnih zeba,cezlana,aniflana,batokljuna,slamarica i sve skakuću po podu.Nisam morao ni da nosim "lokere",samo stavim "lajbok" i teram ih rukama sa jedne strane prema mom drvetu.One se kače po njemu,uhvate se,ja ih skidam i biram sta mi odgovara.Međutim iz ove perspektive sada vidim koliko sam sam ja napravio štete,a kamoli svi ostali koji su to radili,sa takvim izlovom sada je mnogo manje ptica,cezlana gotovo i da nisam video više godina da dolazi kod komšije na brezu.Njih je bilo na te dve breze dnevno po 30-tak,zadnjih godina nema nijednog.Tu sam ih hvatao stavljajući lepljivu šipku na vrh štapa za pecanje(teleskopa od 5-6metara) i pošto nisu plašljive samo prislonim na pticu na grani i ona se zalepi.Evo i jedne slike iz tog vremena,kako je to izgledalo:
Sada je sve ovo što sam naveo vezano za "hvatanje" zabranjeno i postoje prijavljeni uzgajivači svih ovih vrsta zeba,pa bi ih trebalo tako nabavljati,a i lakše je sa njima za dalji rad i uzgoj.Ima ih malo kod nas,dok je u Evropi to odavno praksa.
Ptice sam kasnije preselio u garažu,tamo je bila očeva stolarska radionica,zakucavao sam eksere po zidu,kačio kaveze i hranio ptice uglavnom suncokretom.NIsam ni znao za ostale stvari,a i nije ih tada ni bilo.90'tih godina je bila samo jedna radnja u Kragujevcu vezano za kućne ljubimce,drzao je neki Boda,mislim da se radnja zvala "Pirana",nalazila se preko puta nove crkve u Kragujevcu.
A i nije se imalo novca za ostalu hranu,teške godine.Naravno da je jednolična ishrana dovodila do uginuća.
Hvatao sam najčešće u predelu sela Divostin,ujutru rano,po mraku sam stavljao kutije na biciklu i vozio do Divostina par kilometara,a onda preko,tada neasfaltiranim putem ka selu Šljivovac.Usput se na jednoj velikoj uzbrdici sa desne strane nalazi groblje,pa me hvatao strah svaki put,a zbog velike uzbrdice nisam mogao da okrećem pedale,nego sam tuda trčeći gurao biciklu uzbrdo.Šta ću...još nije svanulo,plašio sam se Save Savanovića iz filma "Leptirica".
Kasnije kada sam polozio i kupio "fiću" 1995 godine, bila je druga priča.Imao sam više konjskih snaga.
Evo jedne slike iz tog doba,kako je bilo u očevoj prašnjavoj radionici i početci moje ornitološke (ne)kulture...
Shodno mogućnostima tada,bilo je kako je bilo.Nisam nikad prodavao i bavio se trgovinom sa šumskim pevačicama.Davao jesam i meni su davali.
Kanarince sam prihvatio mnogo kasnije početkom 2000-tih.Nisam znao za rase,to su bili šareni kanarinci,danas ih zovu "slavujari"...ali uvek su falili uslovi.U kuću unesem da parim ptice,ono krš i lom okolo,neprijatni mirisi i sve ostalo što prati ovaj hobi.Čak se i hrana i ostali dodaci ishrani pojavila tek tada,i bila pristupačnija za džep,već sam se i zaposlio,pa je bilo lakše što se ishrane tiče.
U dvorištu sam imao nekakav drveni objekat od jedno 2,5x2 metra,visine oko 2 metra,koji je ranije služio za živinu ili kad se kupi svinja pred klanje pa je ostave tu par dana na "postu".Pošto je dugo zvrjao prazan,a u njemu je stajao tada alat,lopate,ašovi,kolica,odlučim da ga preuredim i okrečim kao volijeru za ptice.Opet shodno mogućnostima napravim ja to da liči,neko drveće unutra,malo kreča,čak mi je i žena pomagala pa smo zajedno krečili.Uglavnom lepo je to ispalo i ptice su sve preseljene iz garaže u volijer.E to je već druga priča,takoreći nije bilo uginuća,ptice su mnogo slobodnije i pesma se čula po čitav dan.Čak su i aniflani(konopljarke) svi preživljavali i pevali,dok u kavezima to nije bio slučaj.Pronašao sam i jednu sliku iz tog vremena,u čijoj pozadini se vidi tadašnja volijera.
Tako je trajalo par godina,da bi negde pred rođenje moga sina odlučio da renoviram dvorište i uklonim volijeru sa željom da kad budem mogao ponovo sve obnovim.Otvorio sam vrata volijere i sve ptice pustio iz nje.Nije mi bilo sve jedno...
Posle toga sam par godina imao drugih obaveza,vezano za porodicu,renoviranje dela kuće,ptice su bile u drugom planu,iako sam taj plan imao u glavi stalno.
Otac je otišao u penziju i preselio se u selo D.Vrbava gde je rođen,preselio je sve mašine tamo i radionica je bila slobodna,pa sam odlučio da je sredim i obnovim hobi.Trebalo mi je 20 dana da izbacim krš i lom koji se tamo nalazio,prašina od sitne piljevine,radionica nije krečena skoro 30 godina,možete zamisliti koliko slojeva prašine je bilo na zidovima.
Prao sam zidove vodom,da bi posle 3 puta prelazio disperzijom da bi dobio čistu belinu.
Čak sam se i razboleo prilikom renoviranja i završio u bolnici 6 dana.Da li me je promaja "ubila" jer su zbog prašine stalno bili otvoreni i vrata i prozor,ili nešto je nešto drugo,uglavnom strahovitu glavobolju sam dobio i morao u bolnicu.
Kako sam izašao iz bolnice,isti dan sam odmah nastavio dalje.Trebalo je pod srediti,napraviti police,parilice,sve ono što je potrebno za ozbiljan uzgoj.I nije završeno ni sada,imam još u planu da proširim deo za parenje,tj.da napravim još nekoliko regala,pošto sam obezbedio žičane prednjice za iste.Evo par slika sadašnjeg,ne konačnog izgleda iste one radionice,sa prethodnih slika,preuređene za moj hobi.
Naravno da nije odjednom sve urađeno,već postepeno i koliko se moglo.Uglavnom zbog zabrane hvatanja i držanja šumskih pevačica odlučujem se ponovo za kanarince,ali ovaj put ozbiljnije i sa određenim rasama.Polako sam nabavljao parove i krenuo sa njima da radim.Sve rase kanarinaca boje i pesme su mi drage,ali su mi bakarni kanarinci bili na prvom mestu.Još davnih 90-tih sam ih gledao kod oca jednog mog školskog druga,sada pokojnog Mome "mušmule" koji ih je uzgajao u stanu.
Pored njih imam i lipohrom crvene mozaike,kobalte bakarne,a od ove godine i par žutih opala.Kao i jedan par mozambik cajzli.Sve ovo se stalno menja,kao i kod ostalih ptičara,da se razbije dosada,ali bakarci ostaju.
Nešto sam opet renovirao,znate kako je kod nas ptičara,malo da se razbije monotonija.
Niti sam ja znao šta to znači,a još manje kako se to "hvata"...
Sećam se dobro,rekao mi je gde uveče da dođem,koja livada...ajde pođem ja sutradan u neko doba pre podne da ih nađem,ne znajući tačan put probijao sam se kroz neko siblje,pa preko nekog potočića,dok nisam izbio na proplanak,neka livada pod malim nagibom,požnjevena pšenica i neko poveće drvo na međi sa drugom parcelom.
Ko da je juče bilo...
Ugledam oca i sina,Tomu i Miloša kako trče,još sam bio daleko,pa ne vidim da li beže od nečeg ili trče ka nečemu.Kad sam došao bliže,vidim nekakvo drvo sa krošnjom,pobodeno u zemlju i njih dvojicu kako mlataraju rukama da nešto skinu sa istog.Kad su se vratili do "busije" gde sam ih čekao videvši da su tu njihove stvari,u rukama su nosili neke šarene ptičice,nekoliko komada i počeli da im mažu krila i noge sa nekim uljem,skidajući(posle saznadoh) lepak na koji su se zalepile.Prvi put tada..saznajem da su to štiglici i da se drže u kavezima radi pesme.
Kasnije kada smo stigli njihovoj kući,Miloš mi poklanja dve ptice,ali da donesem kavez...
Odakle mi kavez?Otac mi je stolar,malo sam znao sa drvetom,pa nabrzinu sklepam nekakvu gradjevinu,od jedno 15x15 cm,sa nekakvom žicom,gde je i svraka mogla da promoli glavu,a kamoli štiglic da ne izađe.Kada sam odneo i kada su videli tu skalameriju,dadoše mi neki kavez da ih smestim i malo hrane dok ne kupim.
Par dana gledanja u lepotu boja,prvi put sam video da tako nešto postoji,možda će izgledati drugima u smislu-gde si rastao?-ali do tada nisam imao kontakata sa takvim stvarima.
I ušlo mi pero u uvo,tako se kaže valjda....
Odlazeći kod Golubovića upoznavao sam i ostale vrste ptica,cezlane,činkavce,aniflane,kringlove,imali su ih porilično i svo to šarenilo me još više zainteresovalo te sam polako nabavljao kaveze i dobijao ptice od njih...a dobijao sam i kaveze,moram iskreno da napisem,uvukli su me u taj svet.Kao kad latentnom narkomanu date drogu besplatno,posle dolazi sam da kupuje.
U početku sam ih držao kod mene u sobi,naravno bilo je negodovanja roditelja,najviše zbog prosutog semena po policama za knjige,gde su kavezi stajali.
Vremenom su i oni prihvatili tu moju "zanimaciju",ali je uvek bilo komentara,najviše majke,otac je lovac,pa je imao razumevanja.
I tako sam već sve češće sa Milošem odlazio u "hvatanje",obično ujutro rano,pre svitanja,oko 5h on dodje do mene,gadja kamenčićima po prozoru moje sobe na spratu da me probudi,pa biciklama,na koje su zakačene velike kartonske kutije gde su se nalazili kavezi sa "lokerima"(ranije uhvaćenim pticama,već raspevanim,a koje dozivaju ove ostale koje preleću u okolini mesta gde smo postavili "lajbok").
"Lajbok"-ne znam ni danas zašto se tako zove drvo,odsečeno u obližnjem šumarku,obišno bagremovo ili hrastovo,visine 2-3 metra na koje će ptice sletati i na čije vrhove su "tulajkama" zakačeni lepljivi drveni prutići,prethodno premazani lepkom za pacove ili "lajmom",kako se ko snadje i ima.
"Tulajka" - 4-5cm dugačko parče nekog u sredini šupljeg drveta,zove,"žešlje",hrizanteme(po meni najbolje ima najmekšu srž,a i imam je puno u dvorištu),i služi kao nastavak ili veza izmedju odsečenog drveta za hvatanje("lajboka"),njegovih vrhova i naših lepljivih šipki,da stoje vertikalno i čvrsto na "lajboku".
"Lajm" - lepak za hvatanje,pravi se od imele ili topljenjem i kuvanjem hiruških rukavica.Lično ga nisam pravio,godinama sam kupovao kod Vuleta Ćele iz naselja Kolonija,ili sam koristio lepak za pacove.
Bilo je tu smrzavanja ruku,pogotovu zimi u 5-6 ujutru kad traba na licu mesta da se premažu šipke lepkom,a on se stegao u onoj koži u kome se obično drži namotan zajedno sa šipkama.I onda čučimo tu negde u blizini,kao sakriveni,a prsti na nogama i rukama otpadaju od mraza.Pa kad "padne" neka ptica jedva je skinemo sa lepka zbog promrzlina.
I tako svake zime.
Bilo je ranije puno ptica,imala je jedan livada u mom komšiluku,sada je sve to naseljeno,a na livadi je uvek sađen suncokret il pšenica,kako koje godine.Na njoj svake jeseni po tek požnjevenim usevima jata raznih vrsta ptica,štiglica,severnih zeba,običnih zeba,cezlana,aniflana,batokljuna,slamarica i sve skakuću po podu.Nisam morao ni da nosim "lokere",samo stavim "lajbok" i teram ih rukama sa jedne strane prema mom drvetu.One se kače po njemu,uhvate se,ja ih skidam i biram sta mi odgovara.Međutim iz ove perspektive sada vidim koliko sam sam ja napravio štete,a kamoli svi ostali koji su to radili,sa takvim izlovom sada je mnogo manje ptica,cezlana gotovo i da nisam video više godina da dolazi kod komšije na brezu.Njih je bilo na te dve breze dnevno po 30-tak,zadnjih godina nema nijednog.Tu sam ih hvatao stavljajući lepljivu šipku na vrh štapa za pecanje(teleskopa od 5-6metara) i pošto nisu plašljive samo prislonim na pticu na grani i ona se zalepi.Evo i jedne slike iz tog vremena,kako je to izgledalo:
Sada je sve ovo što sam naveo vezano za "hvatanje" zabranjeno i postoje prijavljeni uzgajivači svih ovih vrsta zeba,pa bi ih trebalo tako nabavljati,a i lakše je sa njima za dalji rad i uzgoj.Ima ih malo kod nas,dok je u Evropi to odavno praksa.
Ptice sam kasnije preselio u garažu,tamo je bila očeva stolarska radionica,zakucavao sam eksere po zidu,kačio kaveze i hranio ptice uglavnom suncokretom.NIsam ni znao za ostale stvari,a i nije ih tada ni bilo.90'tih godina je bila samo jedna radnja u Kragujevcu vezano za kućne ljubimce,drzao je neki Boda,mislim da se radnja zvala "Pirana",nalazila se preko puta nove crkve u Kragujevcu.
A i nije se imalo novca za ostalu hranu,teške godine.Naravno da je jednolična ishrana dovodila do uginuća.
Hvatao sam najčešće u predelu sela Divostin,ujutru rano,po mraku sam stavljao kutije na biciklu i vozio do Divostina par kilometara,a onda preko,tada neasfaltiranim putem ka selu Šljivovac.Usput se na jednoj velikoj uzbrdici sa desne strane nalazi groblje,pa me hvatao strah svaki put,a zbog velike uzbrdice nisam mogao da okrećem pedale,nego sam tuda trčeći gurao biciklu uzbrdo.Šta ću...još nije svanulo,plašio sam se Save Savanovića iz filma "Leptirica".
Kasnije kada sam polozio i kupio "fiću" 1995 godine, bila je druga priča.Imao sam više konjskih snaga.
Evo jedne slike iz tog doba,kako je bilo u očevoj prašnjavoj radionici i početci moje ornitološke (ne)kulture...
Kanarince sam prihvatio mnogo kasnije početkom 2000-tih.Nisam znao za rase,to su bili šareni kanarinci,danas ih zovu "slavujari"...ali uvek su falili uslovi.U kuću unesem da parim ptice,ono krš i lom okolo,neprijatni mirisi i sve ostalo što prati ovaj hobi.Čak se i hrana i ostali dodaci ishrani pojavila tek tada,i bila pristupačnija za džep,već sam se i zaposlio,pa je bilo lakše što se ishrane tiče.
U dvorištu sam imao nekakav drveni objekat od jedno 2,5x2 metra,visine oko 2 metra,koji je ranije služio za živinu ili kad se kupi svinja pred klanje pa je ostave tu par dana na "postu".Pošto je dugo zvrjao prazan,a u njemu je stajao tada alat,lopate,ašovi,kolica,odlučim da ga preuredim i okrečim kao volijeru za ptice.Opet shodno mogućnostima napravim ja to da liči,neko drveće unutra,malo kreča,čak mi je i žena pomagala pa smo zajedno krečili.Uglavnom lepo je to ispalo i ptice su sve preseljene iz garaže u volijer.E to je već druga priča,takoreći nije bilo uginuća,ptice su mnogo slobodnije i pesma se čula po čitav dan.Čak su i aniflani(konopljarke) svi preživljavali i pevali,dok u kavezima to nije bio slučaj.Pronašao sam i jednu sliku iz tog vremena,u čijoj pozadini se vidi tadašnja volijera.
Posle toga sam par godina imao drugih obaveza,vezano za porodicu,renoviranje dela kuće,ptice su bile u drugom planu,iako sam taj plan imao u glavi stalno.
Otac je otišao u penziju i preselio se u selo D.Vrbava gde je rođen,preselio je sve mašine tamo i radionica je bila slobodna,pa sam odlučio da je sredim i obnovim hobi.Trebalo mi je 20 dana da izbacim krš i lom koji se tamo nalazio,prašina od sitne piljevine,radionica nije krečena skoro 30 godina,možete zamisliti koliko slojeva prašine je bilo na zidovima.
Prao sam zidove vodom,da bi posle 3 puta prelazio disperzijom da bi dobio čistu belinu.
Čak sam se i razboleo prilikom renoviranja i završio u bolnici 6 dana.Da li me je promaja "ubila" jer su zbog prašine stalno bili otvoreni i vrata i prozor,ili nešto je nešto drugo,uglavnom strahovitu glavobolju sam dobio i morao u bolnicu.
Kako sam izašao iz bolnice,isti dan sam odmah nastavio dalje.Trebalo je pod srediti,napraviti police,parilice,sve ono što je potrebno za ozbiljan uzgoj.I nije završeno ni sada,imam još u planu da proširim deo za parenje,tj.da napravim još nekoliko regala,pošto sam obezbedio žičane prednjice za iste.Evo par slika sadašnjeg,ne konačnog izgleda iste one radionice,sa prethodnih slika,preuređene za moj hobi.
Naravno da nije odjednom sve urađeno,već postepeno i koliko se moglo.Uglavnom zbog zabrane hvatanja i držanja šumskih pevačica odlučujem se ponovo za kanarince,ali ovaj put ozbiljnije i sa određenim rasama.Polako sam nabavljao parove i krenuo sa njima da radim.Sve rase kanarinaca boje i pesme su mi drage,ali su mi bakarni kanarinci bili na prvom mestu.Još davnih 90-tih sam ih gledao kod oca jednog mog školskog druga,sada pokojnog Mome "mušmule" koji ih je uzgajao u stanu.
Pored njih imam i lipohrom crvene mozaike,kobalte bakarne,a od ove godine i par žutih opala.Kao i jedan par mozambik cajzli.Sve ovo se stalno menja,kao i kod ostalih ptičara,da se razbije dosada,ali bakarci ostaju.
Nešto sam opet renovirao,znate kako je kod nas ptičara,malo da se razbije monotonija.
